Stranice

15. lip 2012.

Bila jednom jedna zemlja...


(tekst napisan 2010. godine)
Bila jednom jedna zemlja na brdovitom Balkanu. Zemlja k’o zemlja, nije bila loša. Šta više, bila je veoma lepa. Skladna kombinacija ravnice i strmina, prelepih zelenih polja i sivih opasnih stena. Ta zemlja, Srbija, bila je isprepletana divnim rekama koje su je činile još veličanstvenijom. Praktično ništa u toj zemlji nije bilo loše. Rodno tle, pogodna klima, ma – geografski raj. Međutim, postojalo je tu nešto što nije bilo dobro (Ima nečeg trulog...) njen narod.
Dugo su se vadili na 500 godina prodenih pod ropstvom Osmanske imperije, ali su i to opravdanje (ili objašnjenje?) izbacili iz svakodnevnog rečnika kada su čuli da Turci svoj zakasneli napredak pravdaju time da su pet vekova izgubili na Srbima.
Srbi se često dure i govore da bi oni bili neuporedivo bolji da se njihova malena Srbija nalazi negde drugde. Ovako, na raskrsnici kontinenata i svetova, kažu – stvorena je za osvajanja i ratove.
Mali srpski narod nije ni bio svestan da za njih takve nisu krivi ni Turci ni geografski položaj, već oni sami. Nisu hteli da postanu bolji, bili su preponosni i zadrti, bili su začarani. Sada ću vam, draga deco, pričati malo o njima.
U Srbiji je bila veoma poštovana jedna, takoreći, pevačica – po imenu JK. Bila je do te mere poštovana da su Grci nazvali glavni grad i boginju mudrosti po njenoj kćeri Atini, a boginju trijumfa i pobede po njenoj drugoj kćeri – Niki. Svetom kola urbana legenda da se po malenoj Niki nazvala i čuvena fabrika sportske opreme – Nike. Ta žena, JK, bila je toliko popularna da su deca žiletima urezivala njene inicijale po rukama. Jedan dečak govorio je o JK: „Srećan sam jer postojim, što mogu da se radujem svakom novom danu. Srećan sam jer se 17. avgusta 1978. godine rodila najveća balkanska zvezda - JK Tošić i što ova zemlja ima nekoga čiju muziku treba slušati, nekoga ko je prelep i ko je pravi showman. Što bi ona rekla – ŽIVOT JE LEP.“
Srpska omladina bila je veoma čudna. Dečurlija se provodila po splavovima i klubovima. Devojčice od 14-15 godina izgledale su kao ocvale žene, imale su seksualno iskustvo jednako onom prosečnih francuskih prostitutki i time su se veoma ponosile. Postavljale su svoje napućene i ogolićene fotografije na internet, pokazivale su svetu kako zanosno umeju da poziraju po toaletu. Davale su jedna drugoj neobične nadimke i koristile su šifrovano pismo (na primer – Macxkitze, Tigritze, Loodylo, Loodnytza). I dečaci i devojčice bili su skloni alkoholu i narkoticima, nesvesni da tako srljaju u propast. Mladići, za razliku od svojih vršnjaka širom sveta, šetali su utoke i kajle (prim. prev. – „utoke“ su pištolji, a „kajle“ – debeli zlatni lanci), oblačili su trenerke (podizali su ih da bi im se videle bele čarape) i nosili su Air Max patike. Išli su po utakmicama i tukli se (međusobno, a i sa policijom), a neretko su završavali u bolnicama, sa noževima u srcu. Srbija je ponekad izvozila takve mladiće da biju ljude širom sveta, pa je država plaćala da ih u inostranstvu ne bi neko, ne dao bog, tužio.
U Srbiji su i poznati ljudi bili čudni.
Bivše manekenke su se bogatile krađom sopstvenih fondova za borbu protiv kancera.
Nevini, nedpomitljivi lekari su od svojih bednih plata uspevali da školuju decu u privatnim gimnazijama, u kojima je jedna školska godina plaćana 6000€.
Skupštinski poslanici su, na zasedanja parlamenta, dolazili pijani, gađali se cipelama i polivali jedni druge vodom.
Manekeni su ubijali pevačice.
Pevačice su tražile asistente po reality show-ovima i zamerale mladim devojkama to što im je lak na noktima ispucao.
Političari su bili izrazito zanimljivi. Neki su bili neobavešteni, neki su bili narkomani, neki su želeli da pokore ceo Balkan, a neki su gajili neobične naklonosti ka žirafama. Selili su Rome levo-desno, gradili klimave mostove (starije od starih), krpili rupe na putevima i plaćali sami sebe bogato. Bilo je i žena u politici, svakako. One su nosile MiuMiu cipele, draftovale su rezolucije i bile su ujedane od strane uličnih pasa.
Bilo je „biznismena“ (prim. prev. – na srpskom, ljudi koji su bespravno prisvajali novac i koristili ga u svrhe ličnog bogaćenja i idiozitma). Oni su bili bogati i opasni. Gradili su tržne centre i pretvarali se da brinu o narodu, dok su zavlačili ruke duboko u džepove sirotih građana.
Ne, nemojte misliti da su svi Srbi bili loši i čudni. Nisu! Bilo je tu divnih ljudi, koji su želeli da poprave stanje u Srbiji i da svoju lepu zemlju nagrade nekim lepšim i boljim narodom. Narodom kakav je zaslužila. Šta je bilo sa njima, pitate!? Pa ništa... Sagoreli su u svojim željama i nadama. O njima malo ko govori, oni su žrtve vremena, žrtve zla i kao takvi – ne pominju se. Nikada. Kao da nisu ni postojali.
Pitate se šta je na kraju bilo sa Srbijom? Srbije više nema, deco. Ona je bila baš ovde, na ovom tlu na kome mi sada učimo o njenoj istoriji. Jednog dana, potomak čuvenog Marka Porcija Katona lupio je pesnicom o sto i rekao: „Serbia delenda est“. Tog popodneva, Srbija je razrušena. Zemlja je preorana i posuta morskom solju.

Nema komentara:

Objavi komentar