Stranice

10. lip 2012.

Srbiji se plače, dok su joj deca pijana


Dugo sam se premišljala da li da nastavim sa pisanjem bloga i gde da nastavim, ali ovog jutra nešto je u meni prekipelo i eto me ovde, sa vama.

Satima nismo mogli da spavamo, jer su nam pod prozorom urlali neki pijani balavci. Razbijali su flaše, takođe, ali to nije bilo toliko razarajuće po naš mentalni sklop, koliko su nas ubijale njihove pesme.
Repertoar je išao ovako nekako:
-          „Pevaj Srbijo, zemljo junaka, pevaj Srbijo, zemljo bitaka. Pevaj Srbijo, silnije, jače! Pevaj Srbijo, kad ti se plače!“
-          „Srpske majke, srpske majke, spremajte salate. Biće mesa, biće mesa, klaćemo Hrvate!“
-          „Pošla majka sina da potraži, pa se jada đeneralu Draži. Čiča Dražo, gde je moje dete? Čuvaju ga srpske bajonete.“
A onda biser:
-          „Ej Sanja, Sanja, Sanja, reci mi Sanja, ko je kriv zbog našeg rastanka“
To je taj stadijum pijanstva kad brkamo Alisu i Tomu Zdravkovića... A možda je mladog pijanog junaka neka Sanja ostavila prethodne večeri. Ako je tako, želim joj zdravlje i sreću i da malo pametnije bira buduće frajere.

Ne bi meni bio problem ni to što oni pevaju, napila se banda, šta ćeš... Problem je što se komunalna policija ne javlja na telefon. Imaju, verovatno, pametnija posla. I, tako, od silnog nespavanja, uzmem da razmišljam.

Nije, bre, problem ove zemlje u tome što nemamo Vladu, niti u tome što nismo u toj vražjoj EU ili što ne uspevamo da dokažemo kako nam je predsednik došao do diplome.
Naš najveći problem je to što mi, mali ljudi, ne možemo više da živimo od navale nevaspitane gomile koja rađa pijane voline. Klinci od 14-15-16 godina koji pevaju o klanju Hrvata – kladim se da bi popadali k’o mušice da im neko lupi dva-tri šamara. Uzgred, kada vam trinaestogodišnji klipan polomi retrovizor na automobilu, pa odete u policiju jer ste saznali ko je dotični – znate li šta ćete doživeti? Inspektori će vam reći da taj već ima debeo dosije kod njih i da njemu nema spasa. Sa 13 godina (slovima: TRINAEST). Nekad su se u tim godinama još uvek baktali sa barbikama, sega mega drajvovima ili su po kraju pikali fucu i basket. Sada si sa trinaest godina nerešivi problem ove države.
Naš problem je u tome što neko (nemojte mene pitati ko) sistematski radi na rasturanju ovog naroda i porodice, kao institucije. Roditelji koje interesuje zarada i posao puštaju potomke da rade šta god hoće. Nije ih briga. Tako su vaspitavani – da se prvenstveno pobrinu za svoje zadnjice. Čak i ako je ta druga zadnjica, zapravo, donji deo leđa njihovog sina jedinca. Ponosnog navijača i poznavaoca opusa Baje Malog Knindže.
Usput nam je problem i to što neki (khm, khm) sposobni ljudi otvaraju kafiće/klubove, u sred stambene zgrade, pa odvrnu muziku do 3h ujutru... Ili reše u 2h ujutru da ruše zid, pa se sve trese. Preterano su sposobni, međutim, čim im komunalna policija (čiji je posao da sprečavaju buku u tim satima) ne može ništa. Kažu – Idite u gradsku inspekciju tu-i-tu, da oni idu da izmere taj zvuk, pa ćemo videti... da, da, videćemo. Samo ne znam šta.

Eto, dakle, čemu i kome možete da zahvalite za moj ponovni dolazak na blog – nervozi usled života u ovom ovakvom svetu...

Nema komentara:

Objavi komentar