Stranice

3. kol 2012.

Povratak sa putovanja ili kako je Srbija svet


Povratak sa odmora i - vreme da se izvrši rekapitulacija.
Ukratko, mogu da vam kažem ovo: Mi smo svet, ali toga nismo svesni. I to je ono što je veoma žalosno...

Bili smo, dakle, u voljenoj nam Bugarskoj.
I, ne, nemojte sad početi sa tim da su Bugari varvari i da te usput presreću razbojnici i gusari i šta-ti-ja-znam. To je davno prošlo vreme, takozvani pluskvamperfekat.
Bugarska, planine i primorje, apsolutno je sređena i predstavlja divnu turističku destinaciju. Ono što ne valja jeste unutrašnjost i, pa, turisti.

Unutrašnjost ne valja (ni naša, doduše, nije preterano zlatna) - sela su napuštena (napuštenija od naših, ako je to ikako moguće), a putevi su katastrofalni. Da, gori i od naših. Blagosiljali smo Mrkonjića i naše putare (ma koliko ih proklinjali tokom radova na putu, iskreno), jer smo bili i više nego ponosni na naše nove, pa i na naše zakrpljene puteve. Zapostavljeni put po planini u Bugarskoj, prepun rupa kao da su ga bombardovali '99. godine, predstavlja košmar nad košmarima. Ratkapne lete, kola mile u pokušaju da obiđu barem jednu-dve rupe... Nigde žive duše. Ako ti rikne auto... pa, više sreće u sledećem životu.

Imali smo nesreću (ili sreću, zavisi iz kog ugla gledam) da nam u povratku, u Sofiji stane auto. Na sred OMV pumpe gde smo sipali gorivo i istrošili sve preostale leve na sokove i grickalice pred granicu. Startujemo našu Lagunu karavan i - ništa. Neće. Ni makac. Nakašlje se i ućuti. Panika. Očaj. Osvrćemo se, ne bismo li pronašli izlaz iz situacije u koju upadosmo.
Autoputem prolazi vozilo bugarske verzije auto-moto saveza. Vidi se jasan broj koji bismo trebali da pozovemo sa mobilnog telefona. Pritiskamo tri tastera, ali pumpadžija nas prekida.
"Ne, nikako! Oni će vam uzeti mnogo novca. Ima ovde majstor, 200 metara niže. Idite peške, recite šta se desilo, pa će on znati šta da radi."
Otišao je tata (peške po autoputu) i vratio se. Izraz lica - nešto između plača i smeha. Kaže:
"Rekao majstor da doguramo auto."
Po autoputu? Kako?
Pozovemo pomoć na putu (bugarski AMS). Dođe čovek, odšlepa nas, majstor skapira da je riknula pumpa za gorivo (sa filterom), ode, kupi, dođe, zameni - radi auto. Za 170€. Čovek koji nas je šlepao, shvatio je koliko smo napeti i nevoljni. Častio nas je kafom i ubacio u klimatizovane prostorije AMS-a, da dođemo sebi. Takvi ljudi se retko sreću. Nažalost.





Zašto smo mi svet, da se vratim na temu...


Zato što smo takvi. Baksuzni smo i grozni smo i umemo sebi da budemo veći neprijatelji nego bilo ko bilo kome. Ali... Kad vidim Engleskinju koja bezobzirno premeće tuđe peškire, kako bi sebi oslobodila ležaljku na bazenu... Kad vidim Ruse kako trpaju hranu za švedskim stolom kao da će umreti ako ne pojedu 289g salame svako... Kad vidim kako su svi naviknuti na to da niko ništa ne sme da im kaže... Kad vidim kako tretiraju čistačice, konobare, sobarice... Kad vidim kako prepotentne Ruskinje (koje liče na porno glumice) bacaju opuške tankih cigareta (sa otiskom crvenog karmina) pravo na brižljivo održavan ružičnjak...
Tad shvatim da smo mi ipak svet.
Gde god da odemo, takvi kakvi smo, baksuzni i grozni, trudimo se da nikome ne zagorčamo život. Trudimo se da održimo (zapravo, pre da pospešimo) ugled naše zemlje... Trudimo se da se prema svakome prijateljski postavimo, barem na tim letovanjima, kako bismo i sebi ulepšali dane odmora.

A deca... Decu da nam ne pominjem! Mi nemamo decu, mi imamo anđele. Sva ova strana deca su razmažena do bola... Gledam ih kako rade šta god im se hoće dok mame sunčaju guze (gaćice kupaćeg kostima pažljivo uvučene kako bi površina kože izložene suncu bila što veća). Gledam ih kako prskaju starije i kako skaču besni kad im se nešto ne dopada, dok im očevi ispijaju koktele. Gledam ih i divim se klincima mojih prijatelja kako su tako, bre, fini.

I, da, još nešto... Ubeđena sam da kod nas stranac može da se sporazume čak i sa bakicom na pijaci. Tamo to nije moguće. Ne samo u Bugarskoj, uopšte, u svetu. Ili neće da se potrude ili ne znaju kako će. A mi, verglamo tarzan engleski, sve tri reči italijanskog i dve francuskog i dodamo i obavezno neko Ja ili Najn od švapskog, da ispadnemo poliglote. I sporazumemo se...
A to što krademo japanske bicikle na proputovanju, to je druga priča ;)

Ako ste se prepoznali u opisu ovih koji se na odmoru ili na bilo kom putovanju u inostranstvo trude da ulepšaju mišljenje tamošnjih ljudi o nama - drago mi je. Nastavite tako i budite ponosni i na sebe i na nas i na ovu našu zemlju.
Ako se niste prepoznali... Pokušajte na sledećem putovanju tako da se ponašate. Zastanite i kažite - Ne, neću da budem razmažena Ruskinja i neću da budem nevaspitani Englez. Ja sam Srbin. I ima da im pokažem šta je svet!

I, srećan vam put!

2 komentara:

  1. hihihihi

    Mislim da je takva percepcija stranih turista uslovljena nečim drugim.

    Kod njih najneobrazovaniji idi u Bugarsku na more, a kod nas nekolicina obrazovanijih,

    Ista priča je i sa tunisom, ali grčka ostrva ne toliko.

    OdgovoriIzbriši
  2. Pa, iako mi deluje nemoguće da mi budemo neki sinonim za kulturu i vaspitanje, drago mi je ako bar negde tj. u nečemu ne ispadamo najgori. Ipak, svaka medalja ima dve strane (primetiti duh tekućih Olimpijskih igara), pa tako ipak treba biti svestan da u supermarketima u Budimpešti, recimo, na čistom srpskom piše "Molimo ne kradite!". Tako da... nismo baš ni mi za primer, nažalost.

    OdgovoriIzbriši