Stranice

20. ruj 2012.

Ukratko o svemu


Nije me dugo bilo, znam. Neću ni pokušati da opravdam izostanak, samo ću se skupiti u uglu i preklinjati vas da mi oprostite.

Nije me dugo bilo i zato osećam da vam dugujem retrospektivu prethodnog meseca. Da vidimo šta se to zbiva oko nas...





Imamo te neke bivše ministre koje policija saslušava, preslušava i propituje o nekim idealnim desetinama stanova, o pašnjacima i egzotičnim životinjama.

Imamo sadašnje ministre koji prijavljuju imovinu, a mi im manje-više verujemo da nisu nikad ništa stekli i da su prepošteni.

Imamo bivšeg predsednika koji više nije idol mladih, pa ga zato čereče na sve strane - braće, sestre, kumovi i nekadašnji prijatelji. Nije BoTa ono šta je bio, nema neku bitnu funkciju u zemlji, pa nam više ni ne treba, je l' tako?

Imamo sadašnjeg predsednika koji mnogima nije simpatičan, za koga se priča da je kupio diplomu, da je ovakav-onakav. Isti taj, takav, predsednik očigledno ima veoma dobar krug saradnika oko sebe, pa je nekako uvek na pravom mestu u pravo vreme, sa pravim rečima (primera radi - doček olimpijaca, prijem paraolimpijaca)... Videćemo kako će se dalje ponašati, pa ne bih sad da mu posvetim previše reči.

Imamo onog čiku koji je ugasio one neke banke, pa je obećao neke novce, pa ništa od tih novaca, a voli da muzicira i obećava - više no 'leba da jede.

Imamo ovu novu ministarku sporta koju je Olivera Kovačević propitala u Jutarnjem programu RTS-a tako da smo svi mogli da kažemo samo:
"Pa, gospa ministarka ne zna ni gde se nalazi."

Imamo mladog ministra pravde koji živi sa roditeljima (mada neke novine pišu da je otišao u podstanare kako ga ne bi više zadirkivali). E, pa, izvinite, ali meni je nekako BAŠ simpatično to što čovek živi sa roditeljima, što nema stotine kvadrata u centru grada niti lavove, mambe i ostale...

Eh, da, imamo olimpijce. Naše zlatne devojke i momke. Zlatni su, ma koje medalje da su osvojili. Zlatni su čak i oni bez medalja. Zlatni su jer su naši i jer su se takmičili na najvećem svetskom sportskom "iventu", da se moderno izrazim. Naš je problem to što nam samo zlato privlači poglede, pa zapostavljamo one "manje uspešne" mlade ljude koji izgaraju za Srbiju.

A kad smo kod olimpijaca - tu su i paraolimpijci i njihov fenomenalni uspeh (pet medalja). Tu je i gospodin gradonačelnik koji na pitanje zašto nije organizovao doček paraolimpijaca odgovora: "Ne znam, zaista, mi pravimo doček za sportove koji zaista imaju rezultat i koji imaju publiku".
Ta rečenica je definicija bruke i sramote. Tačnije, to je definicija nas samih. Onih koji na ljude sa hendikepom gledamo kao na bića sa druge planete, kao na pripadnike neke neobične, niže rase. Ta rečenica je simbol svih onih koji se parkiraju na mestima za invalide. Simbol onih koji se podsmevaju nečijem hendikepu, nesvesni da - ma koliko to surovo zvučalo - već sutradan mogu da budu isti takvi.
Umesto da podržimo najhrabrije među nama, kakvi paraolimpijci zaista jesu, mi ih smatramo nevažnima - građanima drugog reda. Trebali bismo svi, na čelu sa gradonačelnikkom, da se naguramo u ćošak i da se stidimo.
Oni su zaslužili balkon i bolje bi nam bilo da im to sledeći put i omogućimo!

Kad smo kod sportista, rekla bih da su tu i fudbaleri... Koja je poenta zviždanja sopstvenoj reprezentaciji i igračima Srbije? OK, ne voliš tog golmana ili tog drugog tipa pored, ali - došao si na te tribine da ih podržiš, zar ne? Zašto im onda odmažeš?
I, uopšte, čemu zviždanje na sportskim dešavanjima? Ne, ne kažem to samo zbog toga što ja ne umem da zviždim, već zato što ne vidim poentu arlaukanja čim začuješ himnu koja nije tvoja ili čim protivničkom timu krene od ruke...
Zar nije logičnije da tad umukneš, a da svojoj ekipi duvaš vetar u leđa kad je lopta (ili već neko sredstvo igranja) kod njih?
Ne shvatam. Možda zato što sam žensko, ali ne shvatam...

Počele su jesenje programske šeme na televizijama, te je tako počelo emitovanje nekih zanimljivih šoVova... Prvi glas Srbije je u drugoj epizodi uspeo da prikaže dva lica jedne Srbije - uobraženu cicu koja tripuje talenat i "high class" i facu sa benzinske pumpe kome harizma bije iz očiju. Više o njima, pogledajte ovde:
http://www.24sata.rs/sou/vesti/vest/dva-lica-prvog-glasa-srbije/55496.phtml


Šta smo još imali?


A, da. BUS PLUS, famozni. Onaj koji je počeo da naplaćuje informacije o tome gde se nalazi autobus koji čekamo. Onaj koji nas uči na koja vrata da ulazimo, a na koja da izlazimo. Onaj Bus plus koji nam da je popust u Tempu i neke besplatne SMS-ove na :MTS mreži. Onaj Bus plus zbog kog su incidenti u prevozu sve češći.

Uz Bus plus ide i Komunalna policija, ona koja se bije sa crnogorskim državljanima po autobusu, ona koja se ne javlja na telefon kad ih građani zovu, ona koja - pa, čini mi se, jednostavno ne radi svoj posao... Ili ja živim u zabludi o tome šta su njihove dužnosti, nadležnosti i obaveze. Mislila sam da, kad je u kraju prevelika buka noću, samo mogu njih da pozovem i da mirno zaspim, znajući da će rešiti stvar. Umesto toga - oni me upućuju na Inspekciju za to i to koja bi jednog dana eventualno došla da izmeri buku, da vidi da li to meni zaista toliko smeta. Zaista?


Šta dalje?


Atelje 212, svakako. Glumci koji prete štrajkom ukoliko se sa upravničkog mesta ne skloni Sandokan. Da, Sandokan. Čovek koji ponižava najbolje glumce koje imamo...
Šta je, uopšte, sa tim direktorima i upravnicima koji ponižavaju svoje zaposlene?
Možda ja nisam odavde, možda nisam ni sa ove planete, ali prilično sam ubeđena da direktori (i upravnici) moraju da budu "roditelji" svojim zaposlenima. Moraju da znaju da ih izgrde, ali i da ih nagrade. Moraju da se brinu o njima, baš onako kako se brinu i o kući kojoj vode.
Ovih dana, rekla bih, direktori i upravnici imaju jedinstven zadatak - da upropaste sve što dotaknu.

Postoji jedan izuzetak (jedan za koji ja znam, ne jedan jedini u Srbiji) - upravnik Narodne biblioteke Srbije. Vršilac dužnosti, tačnije. Gospodin Ristić radi valjan posao i to se, najpre, da videti po tome što se za Narodnu biblioteku maltene svaki dan može nešto čuti u medijima. Bilo da su to organizovana predavanja ili koncerti ili izložbe ili gostovanja najboljih svetskih bibliotekara. Što bi rekli stranci: "Kudos to you, mister!"



Imamo još i nestašice ulja, šećera, novca, časti i morala (a ova dva poslednja su najvažnija, verujte) - ali, to smo mi. Preživeli smo devedesete, preživećemo sve, zar ne?
Možemo jednostavno da dignemo ruke i kažemo: "Hej, šta bude biće, nema nerviranja."

A možemo i da zasučemo rukave i da se bacimo na posao, da nam bude bolje?
Ili je to previše naporno za naše fine rukice?

1 komentar: