Stranice

11. pro 2012.

Beograd prodao karirani stolnjak za tri lignje u velikom tanjiru


Sećam se onog divnog mirisa Beograda, kad sam bila mala. Iako su to bile one nesrećne devedesete, iako su na rafovima Beograđanke stajale samo kristalne pepeljare i svećnjaci, kafane su mirisale.





Sećam se, prođemo pored Poleta (tamo kod Cvetnog trga) a ono miriše riba samo tako... Stalno sam govorila tati da me vodi tamo - ’kod kapetana’.
Sećam se i divne kafane „Šumadija - kod Ješe“, u Boleču, gde sam proslavila punoletstvo, maturu (malu i veliku), upis na fakultet, upis u drugu godinu, sve uspešne i neuspešne ljubavi... „Šumadija“ je uvek mirisala na roštilj, čorbe i svež ’leba. Miriše i dan danas, a postoji još iz vremena Karađorđa.
U glavi mi je i „Mlava“, u Cara Nikolaja na Vračaru... Tu mirišu punjene bele vešalice, škembići i rakija...
A kad sam već u tom kraju, onda mislima svratim i u moj omiljeni bife „Kajmakčalan“, koji još uvek ima karirane stoljnjake sa rupama od cigareta, metalne pepeljare, parket i ne-tako-savršeno čiste čaše. To je mesto u kome vas neće začuditi da se za pet minuta učmala atmosfera podigne u nebesa tako što će neki gost doneti gitaru i zapevati i pevati do rane zore.
Odmah ispod je „Zlatni opanak“, blizu je i „Tašmajdan“ iliti Toza Grk...

I danas te kafane postoje.... Ali... Mnoge kafane u centru grada pretočene su u banke, menjačnice, kladionice, kojekakve kazine i apoteke. Ili su modernizovane. Neke kafane su se prodale za Coca-Cola logo i frižider. A neke su se stopostotono unovokomponovale, te za male pare (u rangu jedne rudarske plate) možete dobiti veliki tanjir hrane. To podrazumeva tri napunjene lignjice u sredini, brdo zelene salate ili rukole (jer, danas je rukola u trendu), sa nekoliko šargarepica i soja-sosom kojim je ostatak tanjira išaran. Ako eventualno nakon tog „obroka“ poželite i kafu, dolazi do još jednog modernog momenta. Turske, naravno, nema – a espresso će vas skuplje koštati možda samo u Dubaiju...
Ako se malo glasnije nasmejete, dotrčaće konobar da vas opomene.
Ako, ne dao Bog, za predjelo ne koristite prvu od petnaest ponuđenih viljuški – označićete se za kompletnog neznalicu, ruralca i neevropljanina.

I tako mi se misli o divnim zadimljenim kafanama preseliše u sterilne prostore pune ’elite’ sa plitkim mozgovima i dubokim džepovima.
Pitam se šta se desilo Beogradu?
Da li je problem u tome što više nema Beograđana koji bi uživali u kariranim stolnjacima i metalnim pepeljarama? Ili je problem u tome što se pojavljuju neki novi Beograđani koji, zarad društvenog statusa, gutaju knedle gledajući IN tanjire sa IN lignjama.

Rećiću vam samo ovo – možda je lepo biti viđen u tim novim restoranima, paziti na svaki detalj i svaki pokret, jer će možda baš vaša slika izaći u nekom ’week’ pregledu. Ali, verujte mi, još je lepše kad se zaglavi nad kariranim stolnjacima u divnom, opuštenom društvu. Uz kuvanu rakiju, pivo, škembiće, praseću glavu u kupusu... Jer, život je samo jedan, ne smemo ga protraćiti u modernim sterilizacijama već sa prijateljima u kafanama koje će vam postati druga kuća.

1 komentar: