Stranice

15. pro 2012.

... When it comes down to it ...


Klackam se u autobusu. Već je pao mrak i vozimo se slabo osvetljenim putevima, ka prestonici. Neko detence, tri sedišta ispred mene, gleda kroz prozor i svaku staricu proglašava za svoju baku i maše joj. Neki muškarac, dijagonalno od mene, meditira, slabašno izgovarajući ono čuveno ’Om’, kao da se boji da će nekoga time uznemiriti…
Umotala sam se u kožnu jaknu, da se zgrejem, okrenula se ka prozoru i pustila muziku. Džejms Blant pevao je o istim greškama koje čini ceo život, molio je za razlog a ne za izbor, jer će ponovo načiniti tu jednu, istu grešku… Noć nas je uvlačila pod svoje skute i neosvetljene puteljke, pa sam na nekoliko minuta bila osuđena na posmatranje svog odraza u autobuskom staklu, pod sablasnozelenkastim neonskim svetlom.





Noć i ja. Stari znanci, ali ne baš i prijatelji. Može se reći da smo poznanice. Nikad nismo bile nešto naročito naklonjene jedna prema drugoj. Možda baš zato ceo život ležem rano i budim se rano, da dobijem što više dana a izgubim taj noćni period dvadesetčetvorosatnice; da se osiguram na svetlo i na osmeh. Noću, nekako, ne mogu da se osmehujem. Nemam snage, nemam volje, a često nemam ni razloga. Zašto?! Zato što je Noć razdvajač. Noć nas odvaja od naših najdražih, Noć nas ostavlja same, ispod debelih ćebadi… Pušta nas da razmišljamo, da se priupitamo šta smo pogrešili i da li smo, uopšte, nešto dobro uradili. Ikada.
Gledam se u tom odrazu. Ne pomeram se. Ja se pomeram, odraz se ne pomera. Ufiksirao me je i – ni makac. Samo tako sedi tu i gleda me dok Blant  uporno peva o tim svojim istim greškama.
Pitam se koja je to moja stalna greška, pa odmah i shvatam. Stalno se preispitujem, stalno razmišljam, stalno vagam i stalno planiram. Možda je vreme da se prepustim, da zaživim…
Sve shvatam preozbiljno. Prijateljstva, ljubavi, obaveze, reči, poslove, studije… Ne pamtim kad sam se zadnji put opustila i pustila da me teta-Sudbina voda kroz život. Ja to tako ne mogu. Na neki čudan psiho-mazohistički način, volim što je to tako. Volim što sam, za svoje godine, preozbiljna, volim da razmišljam o tim naizgled nebitnim stvarima kao što su diploma, posao, porodica, pa čak i politička situacija u zemlji. Volim da planiram po dva-tri koraka unapred, volim da uvek sagledam posledice nečega pre nego što se isto desi… Neki bi to nazvali nekom zlobnom proračunatošću, ja to zovem sigurnošću. Volim da budem sigurna, volim da se zaštitim.

Vozač gasi neonska svetlašca iznad sedišta i odraz nestaje. Noć mi se vraća. Tmina koja pokazuje kako tamo negde u daljini ima i svetla. Naslanjam glavu na hladno staklo i virim ka prednjem delu autobusa, da vidim makar jedno svetlosno zrno autobuskog fara. Da ne bude baš samo mrkla noć. Noć. U glavi mi se javlja glas Meredit Grej, lika čuvene serije „Grey’s anatomy“… Slušam je kako u mojim mislima onako blago usplahireno mlati mršavim, bledim rukama i govori: „At the end of the day… At the end of the day… At the end of the day… At the end of the day…“ Kao pokvarena gramofonska ploča.

I, stvarno… Šta mi imamo na kraju dana?!
Šta je zaista važno?!
Kad se umotamo u Noć i kad pogledamo u mračni svod, zasut tek ponekom zvezdom koja prkosi tami svojom svetlošću – šta je važno, šta se ceni?
Da li je, na kraju dana, bitno kako ste odeveni? Da li je bitno da vam je garderober ispunjen odećom na kojoj piše ’D&G’ ili ’Versace’ ili ’Prada’? Da li je bitno da budete najbolje obučeni, tip-top, u stvarima koje su često vrednije od ukupne imovine vašeg prosečnog sagovornika? Ne bih rekla… Ispod Prade, ali i ispod XiangYuanWoo košulje, mi smo mi. Ni Xiang ni Prada ne mogu da sakriju naša osećanja, energiju i misli. Sve se vidi na našim licima, bila ona prekrivena Lancôme šminkom ili najjeftinijom kremom.
Da li je, na kraju dana, bitno šta ste stekli? Da li su bitna tri automobila u garaži i kuća od 84379 kvadrata? Da li je bitno to što vas čuva pet telohranitelja u svakom trenutku? Da li je bitno to što ni sami ne znate koliko imate cifara na bankovnom računu? Da li je to sve bitno ako zbog toga nemate iskrenog prijatelja, već samo pijavice koje vam se smeškaju dok vredite milione, a pljunuli bi vas preko noći ako bankrotirate?

Na kraju dana, najbitnije je da imate nekoga.
Bitno je da imate prijatelje kojima uvek možete sve da kažete. Prijatelje koje možete nazvati u tri ujutru ako vam pozli ili ako se jednostavno osetite psihički loše. Prijatelje koji će vas zabavljati SMS-om dok putujete. Prijatelje koji će biti uz vas kad je najlepše, ali neće pobeći kad dođu teža vremena. Prijatelje koji će se sa vama smejati, ali će vas čvrsto zagrliti kad sva sreća iščezne. Nebitno je da li su ti prijatelji tu, odmah pored, niti da li se svakodnevno čujete. Bitno je ono čuveno Đokino: „znamo zašto smo tu – računajte na nas…“
Bitno je da imate i onog nekog, ko će vas voleti ma koliko da ste nervozni, ma koliko da ga iritira to kako vi zevate ili kako sedite ili kako se smejete. Neko ko će vas voleti, jer ste takvi kakvi ste i jer je taj neko pored vas neko bolji. Baš kao što ste i vi bolji pored tog nekog. Teško je naći tu osobu, slažem se. Ali tome moramo svi da težimo, ma koliko da je teško. A onda, kad nađemo tog nekog, neće proći ni nekoliko sekundi, okrenućemo se i slavićemo dvadeset i neku godišnjicu braka i sve će nekako biti kako treba.
Samo moramo da budemo jaki, samo moramo da istrajemo.
Planirali budućnost, bili preozbiljni ili bili potpuno opušteni i blentavi, moramo biti jaki i moramo biti svoji.
Ne smemo dozvoliti Noći da nas uzme pod svoje.
Gledajmo na Noć kao na period kroz koji moramo da proletimo da bi nam svanuo Dan u nečijem zagrljaju, sa nečijim rečima.
Tako je lakše, kad imate cilj, zar ne?!
Autobus stiže pred Simpo, idem u tramvaj koji će me voziti kroz osvetljenu Noć… Ostavljam vas, sa citatom Meredit Grej:


„Na kraju dana, kada se svedu računi, sve što zaista želimo je da budemo kraj nekoga. Dakle, ono što svi držimo neku distancu i pretvaramo se da nam nije stalo ni do koga... to je gomila budalaština. Dakle, biramo i izabiremo one kraj kojih želimo da ostanemo i, kad jednom izaberemo te ljude, težimo da budemo blizu njih, bez obzira na to koliko ih povređujemo. Ljudi koji su i dalje kraj tebe pred smiraj dana, to su oni koje vredi čuvati; i, svakako da ponekad blizu može da bude previše blizu, ali ponekad je ta okupacija ličnog prostora upravo ono što nam je potrebno.“




„At the end of the day, when it comes down to it, all we really want is to be close to somebody. So this thing where we all keep our distance and pretend not to care for each other…it’s usually a bunch of bull. So we pick and choose who we want to remain close to, and once we’ve chosen those people, we tend to stick close by, no matter how much we hurt them. The people that are still with you at the end of the day, those are the ones worth keeping, and sure sometimes close can be too close, but sometimes that invasion of personal space – it can be exactly what you need.“

Nema komentara:

Objavi komentar