Stranice

19. sij 2013.

Čovek je sačinjen od 27 grama

     Davne, a možda i ne tako davne, 1937. godine, doktor Dankan MekDugal počeo je da sprovodi eksperimente registrujući težinu pacijenata, na samrti i posle smrti. Eksperimentom je potvrdjeno da “nešto” što nije vazduh (koji medicinski dokazano ostaje u plućima umirućeg) napušta u trenutku smrti čovekovo telo, pa je tako prvi put u istoriji parapsihologije dat podatak o izmerenoj težini duše. Ustanovio je tako da duša, prosečno, teži 30 grama. Najnovija istraživanja, pak, preciziraju taj prosek na 27 grama.





     A šta je duša? Da li je to zaista dvadesetsedmogramska supstancija koja iščezne iz našeg tela nakon što se ono isključi? Ili, možda je bolje pitati – da li je to zaista samo to?
     Da li je duša, zapravo, ono što čini čoveka. Znamo da ga odelo, svakako, ne čini, zar ne? To smo naučili... Ali, da li je duša taj glavni sastojak ove naše šklopocije? Ako jeste, ako je Dr MekDugal kod svakog pacijenta uspeo da izračuna koliko teži to nešto što odlazi – postoje li ljudi bez duše? Živi ljudi, bez duše? Zašto onda govorimo ljudima koji nas povrede da duše nemaju? Možda je bolje reći im da su malodušni ili zle duše. To, opet, otvara pitanje – da li duša može biti dobra ili loša? Ako je duša supstancija teška 27 grama, ona može imati svakojake osobine, ali dobrotu (ili zlo) – teško.
     Šta je duša?
     Ako uzmemo da je srce važan organ i „ništa više“ – možda je duša ono što nas tera da činimo dobra ili loša dela, ono što nas zaljubljuje, ono što nas čini onakvima kakvi smo. Možda je duša ono što nas oboji? Pa, zar nije imperator Marko Aurelije Antonije rekao: „Duša ima boju čovekovih misli“? Da li mi bojimo dušu ili duša boji naše misli? 
Da li duša oseća bol? Znate već – „Boli me duša“... Kako se duša leči? Postoje li neki posebni antibiotici ili sirupi? Ili se duša leči baš onako, kao u stihovima – srceparajućim pesmama, čašama punim alkohola, možda i nekom dobrom knjigom? Možda se duša leči u mraku, dok se slušaju "Bezdan" i "Svirajte mi jesen stiže"... Da li dušu treba lečiti ili je važno sprečiti svaki bol koji bi joj mogao biti nanet? Zatvoriti se u ljušturu, sklupčati se i sprečiti svaku moguću nesreću koja bi nam na dušu rado nasela...
     Ali, ako je duša samo nešto što ima 27 grama – vredi li toliko je veličati? Vredi li pevati pesme o njoj, vredi li pisati, štititi je ili lečiti? Vredi li ona baš toliko pa da njenim nazivom krasimo najdraža bića? Kada majka bebi šapuće "Dušo moja", misli li da joj je dete neuhranjeno i teži 27 grama ili da je ono nešto najsvetije i najdivnije što postoji? Da li je to oličenje duše – čisto, neiskvareno, nasmejano dete?

     Šta je duša?
     Šta je džanum?

     U 17. Suri Kur’ana (Al-Isra), piše: "Šta je duša - samo Gospodar moj zna, a vama je dato samo malo znanja.“

     Možda je najbolje da tako i ostane.






1 komentar:

  1. Mnogi bi rekli "u srce", a ja cu reci "Dirnula si me u DUSU" ovim tekstom! ;) Predivan!<3

    OdgovoriIzbriši