Razgovor uz kafu: Beograd u Srcu

Okupili smo se ovde, na ovim častim i poštenim Internetima, da razjasnimo neke teorije zavere. Moj prijatelj Milan pokušaće, zajedno sa mnom, da objasni neke nedoumice, a raspravljaćemo i na neke teme oko kojih smo, što bi rekli mladi, izneverovali.

Glasno i jasno: Milane, zašto ti voliš Beograd, kratko i jasno?

Milan: Zato što u Beogradu mogu da se šetam u pola četiri ujutro i da budem nasmejan i siguran.

Foto: Glasno i jasno

Glasno i jasno: Kako bi ti definisao prave Beograđane? Kakvi moraju da budu?

Milan: Pravi Beograđani znaju da pomognu, da budu nasmejani kada je najteže, da ne bacaju papiriće po ulici i da budu po malo mangupi. Ne moraš biti rođen u Beogradu da bi bio Beograđanin. To je epitet koji se stiče vremenom.

Glasno i jasno: Dobro je, izvukao si se, valjda. Nadam se da sad niko neće ovaj razgovor okarakterisati kao fašistički... Zašto se omalovažava pojam „pravi Beograđanin“? Je l' to neka teorija zavere?

Milan: Previše je ljudi koji sebe smatraju Beograđanima. Kao i sve u društvu i to je degradirana kategorija. Kao narod smo, takođe, skloni i ljubomori. Mnogi ne vole Beograđane jer u njima radi ljubomora, a svakako ne bi trebalo da bude tako. Nemoguće je voleti svoj grad bez da voliš i druge gradove i druge ljude. Kada bi svako bio ponosan svojim mestom ne bi bilo ljubomore.

Glasno i jasno: Otvorili smo fan stranu „Beograd u srcu“ i, vidim, javljaju se ljudi koji smatraju da je neophodno da ti jave da im naš grad nije u srcu. Kako da im ga, da prostiš, tu smestimo? Kako neko da zavoli Beograd?

Milan: Beograd ne može da zavoli neko ko je ljut na samog sebe. Beograd je težak za zavoleti. Beograd je veliki grad i u njemu se mnogi izgube. Zato je ljubav prema Beogradu svojstvena samo ljudima velikog srca. Ima mnogo onih koji misle da ga vole ali mu, zapravo, čine štetu.

Glasno i jasno: Misliš li na one iz klipa „Moj Beograd si došao da lomiš“? Kako možemo da izlečimo Beograd od tih takvih napada ljudi malog srca?

Milan: Posle Drugog svetskog rata ljudi  su gradili Beograd i popravljali ga svojim rukama. Zato su svaki pedalj grada čuvali kao nešto svoje. Ta generacija nestala je tiho, a novi klinci se ponašaju kao da su dobili Beograd za rođendan, kao da je oobična igračka. Moramo da ih angažujemo da rade na tome da Beograd bude bolji i lepši. Treba da ih edukujemo i organizujemo radionice.

Glasno i jasno: Kakvu radionicu treba da organizujemo da bismo privoleli klinca da, kad već hoće da žvrlja, nacrta neki superkvalitetan grafit? Kako da ga „nateramo“ (glupa reč, znam) da čini dobro? Većina klinaca bi na to pristala samo ucenom, po sistemu – opravdaćemo ti tri neopravdana, evo ti špahtla, idi skidaj žvake sa pločnika.

Milan: Svaki klinac ima potrebu da nečemu pripada. Treba osnovati nešto nalik "Komjuniti centrima" koji postoje u nekim zemljama. Treba obezbediti sport za sve. Danas klinci umesto da treniraju sede po parkovima. Najviše zbog toga što roditelji nemaju para za treninge. Bazen je skuplji od tri litre piva. To je nedopustivo. Ti centri treba da budu besplatni i da privuku klince svojom otvorenošću.

Glasno i jasno: Besplatni trening fudbala bi ga naučio da ne pljuje žvaku na trotoar? Verujem da to više ima veze sa vaspitanjem i onim što nosiš iz kuće.

Milan:  Sport, umetnost, pa čak i časovi kuvanja – bude dobro u ljudima. Svaki taj centar bio bi mesto gde bi klinci vreme provedeno u dosadi i igricama trošili na radionice. Sport je samo deo toga. Ti centri bi pružali utočište.

Glasno i jasno: Vratimo se Beogradu. Šta bi preporučio svakome da vidi, oseti, proba – u Beogradu, bio on stranac ili neko ko je rođen ovde, ali ipak ne poznaje grad dovoljno dobro?

Milan: Ko god dođe u Beograd treba da poseti neku pijacu, prošeta se pored reke, popije kafu u nekoj od starih kafana i provoza se dvojkom. Ali najvažnije je da upozna Beograđane. Grad bez ljudi je samo spomenik. Ko popije piće sa nekim iz Beograda zaista upozna Beograd. To nije teško jer Beograđani ne propuštaju prilike za druženje sa strancima.

Foto: Milan Mataković

Glasno i jasno: A šta ćemo sa domaćima, onima koji su rođeni ovde, a poznaju grad veoma površno?

Milan: Za početak – treba da izađu iz autobusa, automobila i krenu peške po gradu. Da ne jure ka nekom cilju nego da posmatraju ljude i zgrade.

Glasno i jasno: Zgrade ne pričaju. Kako neko da zna zašto je važno Sajmište (ne znaju ni gde je), kad je tamo diskoteka ili tako nešto? Mnogo ljudi nije svesno da svakodnevno hodaju po prekopanim grobljima – bila ona iz perioda Kelta ili Turaka.

Milan: Moj cilj je da povedem ljude ka ideji da Beograd prezentuju, pre svega, svojim komšijama i prijateljima. Fan strana na Facebook-u je samo početak. Odatle idemo ka cilju – da se angažuje što više običnih ljudi kojima je Beograd u srcu kako bi se Beograd doveo u srce onima koji ga ne prepoznaju.

Glasno i jasno: Ne misliš li da je to borba protiv vetrenjača?

Milan: Svako bi postavio to pitanje. Ali ako ne postoje ljudi koji se bore protiv vetrenjača nema napretka u bilo kom smislu. Moramo ličnim primerima pokazati da je promena na bolje moguća.

Glasno i jasno: Znaš da sam uz tebe, borimo se zajedno. Ako se sve naše zamisli ostvare – kako zamišljaš Beograd za nekih 5-10 godina?

Milan: Voleo bih da se Beograd više okrene mladima i kulturi. Smisao velikog grada jeste da bude centar kulture. Beograd ima mnogo mesta koja su zapuštena i oronula. To može da se pretvori u baze za dalje razvijanje kulture. Oronule zgrade mogu da se predaju mladim ljudima koji bi od njih napravili nešto novo. Svi svetski gradovi od starih industrijskih centara prave centre kulture. Beograd treba da bude centar kulture Balkana. Takvog ga i vidim.

Glasno i jasno: I, za kraj, kaži – glasno i jasno – kako ljudi mogu da nam se pridruže i da pomognu Beogradu?

     Milan: Za početak neka nam se pridruže u grupi. Planiramo da okupimo ljude koji su voljni da vole Beograd. Uskoro će biti organizovane i radionice i druženja.

Foto: Glasno i jasno