Stranice

2. sij 2013.

Seks i grad i feminizam i emancipacija i... ne.


Uhvati me ponekad neka samoća u glavi, pa onda tako sama krenem da se šetam. Volim da, na pola šetnje, sednem u neki prenapučeni kafić u centru i to za sto u sredini bašte, onaj najokruženiji drugim stolovima. Sedim sa tamnim cvikerima za sunce, pijem produženi sa mlekom i slušam priče sa susednih stolova. Znam - to je nepristojno, ali uvek bude veoma korisno. Ili nešto pametno čujem pa se oduševim, ili su to (češće) kojekakve isprazne priče ispraznih devojaka – pa se smejem (u sebi, naravno).




Tako su i tog sunčanog dana u Beogradu za stolom pored mog sedele tri mlade devojke. Kako biste uživali u ovom tekstu, najpre ću vam ih opisati... Pošto mnogo volim da dajem nadimke ljudima čije priče slušam, ove tri dame nazvane su Guska, Ćurka i Patka.
Guska je vođa ove male grupe i pucala je od autoriteta i važnosti. To se vidi i u njenom držanju. Lepo je videti devojku od, recimo, petnaestak godina koja ima neprirodno napućene usne i još neprirodnije grudi, a to sve začinjeno blajhanim šiškama koje se spuštaju do trepavica. Guska ima i crne tanga gaćice ispod belih pantalona, jasno se vide. Načula sam i njeno ime, ali nisam ga zapamtila. Upečatljivije mi je ovo – Guska.
Ćurka je, takođe, zanimljiva pojava. Zanimljive su devojke koje se u 10-11 ujutru šetaju u minijaturnim haljinama i srebrnkastim sandalama (štikla kao čačkalica za ražnjiće). Ova nije imala napućene usne, ni neprirodne grudi, nije imala ništa. Imala je možda dvadesetak kilograma. Cenim da je novogodišnje prase u prosečnoj srpskoj porodici teže od nje, možda čak i duplo.
Patka... Patka je jedna od onih koja misli da se status vođe grupe dobija ako se što više iscrtaš, izbušiš i unakaziš, te tako ima bušnu obrvu, usnu, nos, bradu, uši (cele) i tako što-šta.. Brdo tetovaža, brdo celulita i brdo govornih mana. Patka je jako zabavna, trudi se da dođe do reči i da ostavi utisak neke vamp-urban-BeGe-ribe... Ne ide joj, ali to je posebna priča.

Elem... Guska je, kao i svaki Vožd, načela novu temu. Ćurka i ona složno su ustanovile da su oduševljene, 'nači, aplikacijom na Fejsu koja ti, ono kao, kaže šta Samanta iz „Seksa i Grada“ misli o tebi. Na to se Patka uključuje u konverzaciju govoreći kako bi ona želela da bude opaka jebačica kao Samanta. Ove dve su je, na to, pogledale kao kompletnu budalu te joj je Guska rekla: „Ma daj, mislim, ono, nju je lizala neka baba. Daj, bolje da sam kao Keri... Ona se lepo spanđala sa onim Zverkom i ima keš i matorog jebača koji će da rikne i da joj sve ostavi...“
Tu se moj mozak isključuje iz rasprave i počinje da vrti neka svoja razmišljanja...

Iskrena da budem, poenta serije „Seks i grad“ nije mi baš najjasnija. Imamo četiri gospođice od tridesetak godina koje su bliže četvrtoj deceniji nego ja sopstvenom nosu. Sve četiri su neke vajne žene od karijere, te novinarka, te advokatica, te PR menadžer i šta-god-da-je-ona-četvrta. Da se ova priča bazira samo na njihovom bezuslovnom prijateljstvu, njihovim životima i ljubavima – to bi bilo simpatično. No, mi tu imamo problematični sindrom Samante – nimfomanke. Ne prođe nijedna epizoda serije da nismo svedoci nekog gimnastičarskog seksa ili felacija nad poštarom. Kao pravoj tradicionalnoj Srpkinjici, to mi je isprva smetalo. Ne, nisam frigidna i sve što je ljudsko nije mi strano – samo, nije mi jasno zašto te i takve scene moraju da se puštaju popodnevima kada klinci zalegnu ispred TV-a posle ručka. Odmah mi je u glavi slika male Anike (tada 13-mesečna klinkica) koja je rukicom zaklanjala prizor dlakave zadnjice nekog ćelavog lika iz dotične serije, pri tom krajnje zgroženo vičući Ijuuuuuu...
Pitam se ja tako, da li su Keri i Samanta ono što devojke u Srbiji vide kao svoje uzore? Da li je to poenta emancipacije i Rodno Senzibilnog Rečnika koji nam dovodi Evropa? Da li mlade devojke u svojih petnaest godina treba da razmišljaju o tome da li će ikada postati jebačice kao Samanta ili će biti bogate mlade udovice? Ne shvataju li urednici serijskih programa na televizijama i članovi saveta RRA da takve serije (pa i kojekakve Grand parade, ZAM-ovi, Goldovi i Bestovi) utiču i na – sve katastrofalniji izgled omladine, sve gluplje mozgove mladih ljudi?! Ne shvataju li da se tako dolazi do povećanog broja maloletničkih trudnoća?! Očigledno ne...
Zašto Srpkinje nemaju ideju da budu uspešne poslovne žene i u poslu ravnopravne muškom polu (što zapravo i jeste cilj emancipacije), ali žene koje svoje telo i srce neće davati tako lako?! Zašto Srpkinje misle da će biti „bolje ribe“ ako kroz krevet provuku što više muškaraca?
Zašto nikad u kafiću ne sretnem devojke koje će maštati da završe fakultete, zaposle se, udaju, rode decu i sa svojim suprugom (pažljivo odabranim i brižnim) dočekaju starost i unučad? Nemoguće je da takvih devojaka nema! Samo se pitam gde su? Da li je moguće da one sede u kućama, pateći što se ne uklapaju u profil standardne mlade „BeograDŽanke Samante“?

A, i ta emancipacija i ti feminizmi i to..

Zašto li su žene toliko tužne, ljute i, naizgled, neshvaćene?
Zašto ne shvataju da su povlašćene?
Bore se za neku vajnu ravnopravnost, tako što nose „aknem-ti-ga“ tašne i poslovna odela i ne znaju omiljenu uspavanku svog deteta.
Bore se za sebe, da ostvare svoju ličnost, tako što će spavati sa tim-i-tim važnim likom, podariće mu možda i cvet svoje mladosti, a da u tome neće uživati. Naprosto, tako to mora, preko Njegovog kreveta one će postati Neko.

Te žene, čak i kada imaju svega dvanaest godina, bore se da budu žene. Svađaju se sa mamama i tatama da bi ofarbale jedan pramen u plavo, ako već ne smeju celu kosu. Jure da se prve u odeljenju poljube sa dečakom iz drugog odeljenja. Ponosno nosaju mini suknje i mali malečki wonderbra po osnovnim školama... žvaću žvakaće gume razjapljenih vilica i bezobrazno se smeškaju svakom muškarcu, da bi sebi dokazale da su odrasle.
One sa 14-15 godina izgube nevinost, sa nekim navijačem ili tako nekim opakim likom. Odazivaju se na NafuranaMala i SwatkaMawa, nose air max i plitke farmerice... Već su promenile 150 boja kose i na očima drže sočiva u boji.
Ako upišu fakultete one spavaju sa profesorima zbog više (ili prolazne) ocene. Tada, tobože nevino i naivno, stiskaju mišicama grudi da im dekolte izgleda dublje dok odgovaraju pred katedrom.
Završe one fakultete pa se zaposle, pa krenu da jurcaju... Posao ovaj, posao onaj, fol produženo radno vreme – za posebne tet-a-tet sastanke sa šefom. Tako se lagano napreduje u životu i poslu, kao.
One će se, ne sumnjate, bogato udati za neke ’sposobne momke’... možda im, ako nekoliko meseci budu zaludne, čak rode i decu. Ta će deca imati bajan život. Sigurno! Neće biti sigurni do neke pete-šeste godine života kako im mama i tata izgledaju, jer se oni bave karijerama... Roditelji neće znati čime njihovo dete voli da se igra, šta voli da jede, kada je prohodalo, kada je progovorilo...
Onda će ta žena (valjda zbog prerane želje za ženiranjem) naglo ostariti. Pojaviće joj se bore i prve sede vlasi. Koža na vratu će se opustiti, ispod očiju će se pojaviti kesice, a i minđuše će nekako nakaradno visiti sa otegljenih ušiju. Žena će biti tužna, što zbog svog izgleda, što zbog činjenice da je muž vara sa troduplo mlađom oblajhanom cicom koja nosi air max patike i plitke šorciće, što zbog činjenice da dete ne razgovara sa njom i/ili se drogira i/ili je postalo kriminalac (nepotrebno precrtati).

Zašto ta žena ne može da odrasta polako, kako treba?
Zašto ta žena ne može da nađe onog Pravog, sa kojim će uživati u bezbrojnim poljupcima, nežnim zagrljajima i najlepšim momentima svog života?
Zašto ta žena ne može da uživa u činjenici da može da rađa? Zašto se to danas toliko omalovažava? Kao da je rađanje nešto, tako, ofrlje, bez veze, usputno. Kao da to nije najčudesniji čin u ženinom životu? Kao da nisu žene rađale genije poput Ajnštajna ili Mocarta, nego su se, valjda, stvorili sami od sebe?
Zašto ta žena ne ume da uživa u porodici, već joj je karijera važnija? Zar može išta biti važnije od prvog detetovog koraka ili od popodnevne kafe popijene u muževljevom zagrljaju?
Zašto, na kraju krajeva, ta žena ne ume da se ponosi svojim borama i sedom kosom? Zar nije predivno biti svestan kroz šta se sve prošlo i koliko se godina iskustva skupilo, i lepih i loših (jer iz njih se, možda, još više uči)?

Da li će žene ikada shvatiti koliko su blagoslovene i uzvišene upravo time što su žene?
Da li će ikada prestati da kukaju kako nema ravnopravnosti, da li će prestati da se ponašaju kao žene a da još ne znaju ni šta znači biti žena?

Ništa tu meni nije jasno.

1 komentar:

  1. Odlicno si ovo rekla...Zar nije predivno biti svestan kroz šta se sve prošlo i koliko se godina iskustva skupilo...
    Seks i grad...ja se bas mucio kako da objasnim tu seriju...sebi i drugima.

    OdgovoriIzbriši