Stranice

9. velj 2013.

Ja, grešnica.


Može li se verovati u Boga, a ne biti religiozan?

- Pa može, što? Možeš da veruješ da se od alkohola ljudi napijaju, bez da piješ. Ne verujem u crkvu, ali verujem da postoji Bog."


Tako pametno reče mladi Marko Šelić, u narodu poznat i kao Marčelo.
A ja, eto, sve češće razmišljam o tom njegovom odgovoru.





Danas sam otišla do manastira Rakovica, gde me je na ulazu na manastirsko imanje dočekalo obaveštenje da žene ne mogu ući bez suknje i marame. U samoj porti, čim se kroči kroz manastirsku kapiju, stoje ogromne korpe sa oznakama - SUKNJE i MARAME.
Naježila sam se i mirno prošla pored toga, verujući da će mi Bog nekako oprostiti taj smrtni greh. A onda pogledam vernice koje su se švrćkale po manastirskom imanju, zabrađene i usuknjene (premda ta reč, verovatno, ne postoji).
E, pa, izvinite.
Ne verujem da moje crne pantalone smetaju Bogu mnogo više od cvetnih suknjica jarkih boja koje je manastir odlučio da dodeljuje na ulazu. Nisu sve cvetne, lažem. Ima i jednobojnih (ali i dalje jarkih boja), koje su tako raširene da se prorez širi baš nasred genitalija. Bogougodno.
Ne verujem da ću goreti u paklu zbog gologlavosti - ali verujem da je i Bogu smešno to što je jedna žena zabradila dvogodišnju devojčicu.
Aman.
Imajmo mere, iako smo Srbi.

Setih se, tom prigodom, divnog planinarenja po Fruškoj gori, kada smo onako ekipno iz šume došli do manastira (ne sećam se, nažalost, kog) pa nam je rečeno da ne možemo ući - em nemamo suknje, em imamo rančeve, em - gle čuda, cokule su nam prašnjave (ne znam kako, kroz šumu smo koračali po mermeru i crvenom tepihu).
Sećam se, istovremeno, kako smo tako prašnjavi, u pantalonama i sa rančevima, primljeni u manastiru Vitovnica kao najdraži gosti.

Onda, naravno, razmišljam o sveštenicima.
Ima ih divnih, sigurno. Prvi sveštenik kog se ja sećam, pokojni prota Bogoljub, bio je najdivniji čovek kog sam ikada poznavala.
Ali, posle njega je došao sveštenik kome je zvonio mobilni (Kan-Kan), za vreme svećenja vodice. Dotični je, čitah u novinama, seksualno uznemiravao parohijanku tokom ispovesti (POP PIPKAO VERNICE - VIDI OVDE).
Došao je, potom, sveštenik koji je na moje - "Studiram bibliotekarstvo", rekao nešto u fazonu - "Eh, eto, mora i to neko."
Sadašnji sveštenik ispričao nam je kako on slavi slavu tako što ode kod brata, da se ne bi njegova popadija mučila i spremala sve to - ovako mu je lakše.

Na sve to, u crkvi u selu Kotraža, nedaleko od Guče, na fresci je osvanuo čuveni Kole - Milenko Kostić, sa sve porodicom, ktitor dotične crkvice (KOLE NA FRESCI - VIDI OVDE).
Godinu i kusur pre Koleta, crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Lozoviku na svom zidu ima fresku na kojoj se Hrist sreće sa đavolom - ispred banke (MODERNA FRESKA - VIDI OVDE).

Kao da sve to nije dovoljno, sad slušamo danima o onom dražesnom Srbislavu koji je pokrao milione iz Patrijaršijske blagajne (ja i dalje ne kapiram zašto se tolika lova čuva tu, no dobro) - SRBISLAV SA DEDINJA - VIDI OVDE



I, tako, možete mi objašnjavati satima i danima da sam veliki grešnik što ulazim na manastirsko imanje kao hajduk u pantalonama, al' neće vam vredeti.


Ja se takvim svojim grehom, pored svih ovih budalaština, veoma ponosim.


edit: PS. - Danas (10.2.2013) imamo novu šokantnu pojavu na Internetima... Slike preminulog monaha u otvorenom kovčegu, na Fejsbuku (ljudi i to lajkuju, da ne brinite): Pogledaj ovde (link ka Fejsbuku)

Nema komentara:

Objavi komentar