Stranice

23. velj 2013.

Moj Beograd srce ima



Da li će se ikada vratiti vreme pravih beogradskih šmekera?






Kada na uglu ulice vidimo nonšalantno naslonjenog momka, da li ćemo čvršće stisnuti tašnicu, ubrzati korak i nadati se da se zlatni lančić oko vrata ne primećuje?

Kada nam se u prevozu nasmeši neki mladić, da li ćemo istog trena u glavi imati scenario najbrutalnijeg silovanja ikada?

Kada nam na ulici priđe muškarac i pita nas da li možda imamo dinar-dva, da li ćemo biti uvereni u to da mu tih dinar-dva fale za nov paketić droge?

Zašto nam više ne pada na pamet da je to:
- mangup iz kraja koji samo stoji tu i šmeka cice i kontroliše klince koji se igraju, da ne bi zalutali u mračne ulice? Od njega ćete dobiti zvižduk i neki možda malčice nepristojni kompliment, ali neće vam nauditi...
- šmeker, koji zna da će vam se njegov smešak uvrteti u mozak i da je sledeća scena vaš zagrljaj jer je tramvaj tako "nezgodno" zakočio...
- još jedan šmeker kome dinar-dva fale da bi kupio stotu ružu devojci?

Vremena su se izmenila i naše su misli sive, sa sve crnjim tendencijama.

Nema više (toliko) šmekera i mangupa, nema više tih simpatičnih tipova koji će u džepu sakoa ili jakne uvek imati olovku i upaljač (čak iako ne puše, da bi pripalili cigaretu dami u čijem se društvu nalaze). Onih koji su uvek tu negde, oko zgrade, merkaju ko se vrzma po kraju i paze na svoje...
Nema više onih "bandi" iz kraja koje se na sred ulice potuku, proliju krv, a onda se izgrle i odu u prvu kafanu.
Nema onih zgubidana koji su u dvorištancetu iza zgrada otimali deci loptu, čisto onako, šale radi... Zezali bi te klince na svakom koraku, ali ako bi te iste klince neko dirnuo - ne bi ga bilo više.
Nema više tih momaka iz kraja u koje se zaljubljuju devojčice iz kraja, pa potajno kredom pišu njihova imena u srcima iza zgrade...

Nema više ničega.
Sad je sve oko nas tamnosivo i sve je više mraka.

A zašto?

Šta je sa tim današnjim klincima koji kradu, siluju, ubijaju, drogiraju se?
Da li su takvi jer su, tobože, odrastali u teškim vremenima?
Ne. Biće da je to ipak nešto dublje. Donešeno iz porodice, neodgovorne i loše. Iz porodice koju baš i ne zanima gde su im deca i čime se bave...
Znam, znam, biće vas koji se ne slažete sa mnom.
Tvrdićete kako su vremena drugačija, kako su krivi Sloba i Koštunica i Šešelj i Amerika i Irak i Ceca i Jelena Karleuša... Možete da pričate šta hoćete. Niste u pravu.

Jer, evo, pogledajte... ima nas (malo, al' nas ima) koji smo, takođe, odrastali u teškim vremenima, pa ipak nismo takvi. I mi smo okruženi Cecama i Karleušama, pa nismo takvi.

I mi se sećamo tih šmekera i mangupa...
Zašto se ne trudimo da ih vratimo u svoje zgrade?
Da li ćemo svoje klince izvesti na pravi put?

Da li će nam biti draže da vidimo našu decu kako se zezaju po kraju sa drugarima i kako se po ćoškovima muvaju sa dečurlijom iz kraja, nego da ih gledamo urađene po podrumima ili po sudnicama, optužene za krađe, silovanja i ubistva?

Mislite o tome.

2 komentara:

  1. Sve vreme dok sam citala, prisecala sam se Valdanosa i cuvene "lula mi se kevet" izreke. Nezaboravna vremena. :)
    Odlican i realan tekst!

    OdgovoriIzbriši
  2. Mama kaže da je tata bio takav kao mlad, šmeker. Uz to doda i da je bio poslednji trubadur, što valjda ukazuje da je trend već tad bio silazni...

    OdgovoriIzbriši