Stranice

24. ožu 2013.

Četrnaest godina od one godine


Tog čuvenog 24. marta imala sam grip i samo 9 godina.

Sećam se da su i moji roditelji imali grip.
Dakle, svi smo bili bolesni. Jedva smo i po hleb uspevali da izađemo.





Izvor: http://zaboravljenizvuci.wordpress.com/


Sećam se da smo se mama i ja igrale "Čoveče, ne ljuti se" i da smo bacale pogled ka sirotoj Esmeraldi kad se začula prva sirena.
Mama se malo uspaničila, spakovala je torbu sa nešto hrane i lekova i uzela ćebe, pitavši se da li da siđemo u sklonište.
Tata je rekao da je to glupost.
Nismo sišli.
Nijednom nismo sišli u sklonište, na svu sreću. Kažem - na sreću - jer je moj mali komšija tamo dole navukao astmu.

Nismo čak ni lepili prozore selotejpom, premda nam je jedan komšija, izbeglica (čovek sa iskustvom), rekao da bi možda bilo dobro da zaglavimo ćebad u prozore kako bi se geleri, ne daj Bože, zabili u ćebe.
Ni to nismo uradili, ne može do nas ništa da dopre, ušuškani smo i sumnjamo da će iko da gađa pijacu koja je tu pored.

Mama je nekoliko dana ležala u trenerci, sa tranzistorom na stočiću, spremna da tatu i mene probudi ako budemo morali odmah da siđemo u sklonište. Posle nekog vremena i ona je odustala.
Tata i ja smo svako veče oblačili pidžame i smeštali se u krevet. Tata bi me ušuškao, a ja bih ga onda davila da me uhvati za ruku i da mi priča doživljaje - o odrastanju, o letovanjima, o prijateljima...
Uspavala bih se posle, možda, tri-četiri rečenice.

Imala sam sreće pa tata nije morao na posao, preneo je svoj službeni računar ovde, pa sam imala dva kompa u stanu i tatu sa kojim sam se šetala po ceo dan. Mama je radila uglavnom prepodne - tada je Narodno pozorište davalo matine predstave, ulaz se naplaćivao, valjda, jedan dinar - za Crveni krst.
Mama bi me povela sa sobom kad krene na posao, tata bi me preuzeo, pošto završi neke obaveze na svom poslu, a onda bismo se šetali, dok nam noge ne otpadnu.
Tad sam prepešačila, verujem, ceo Beograd. Nije nas bilo briga da li svira sirena za uzbunu ili za prestanak opasnosti, mi smo pajali po gradu. Možda je to bilo malo neobzirno, ne znam, ali to me je spasilo.

Sećam se, Politika je tada puštala stare dečije filmove i crtaće.
Kad su pogodili RTS, koji mi je iza zgrade, nije me probudila eksplozija. Probudio me je tatin mobilni telefon - ujka je zvao da vidi da li smo dobro. Pitala sam tatu šta se desilo. Rekao je da je pogođen RTS. Pitala sam ga da li imamo Politiku. Rekao je da imamo. Ponovo sam zaspala.

Sećam se redova za cigarete i kutija koje su nam dolazile od prijatelja iz Makedonije - sa čokoladama i cigaretama.
Sećam se komšinice u čijem je malom stanu boravilo njih šestoro. Bili smo nikad složniji i nije se znalo ko je kad u kojoj kući.
Sećam se komšija koji su igrali tabliće usred mraka, na sveće.
Sećam se komšinice koja je kuvala kafu na vati natopljenoj nekom brljom, jer nije bilo struje.
Sećam se i kako je ista komšinica smislila da prokopamo žardinjeru i da tu založimo grane i pečemo kobasice, kuvamo pasulj...
Sećam se koncerata i sećam se hleba.
Da, hleba.
Sećam se Arkanove pekare koja je radila non-stop i koja je uvek imala svež i vruć hleb. Sećam se i priče da je Arkan zaposlenima rekao da penzionerima ne smeju da uzimaju novac za hleb, ako vide da su siroti. Sećam se i da im je pretio da za sebe ne smeju da uzimaju više od, valjda, dva hleba.



Imala sam sreće, znate, što sam imala devet godina tada. Roditelji su uspevali da mi skrenu pažnju nekim bezazlenim stvarima i pričama. Premda se, naravno, sećam slike kako krvav čovek visi iz ruševina televizije, pa mi nijedna "surova" scena u američkim filmovima i serijama nije jeziva. Nije mi bilo jezivo ni da gledam kako skaču iz Svetskog trgovinskog centra misleći da će se spasiti skokom na beton... Žao mi je, oguglala sam.
I sećam se vesti kada je poginula Milica Rakić, na noši.
I sećam se kako smo svaki dan samo zbrajali - danas je toliko poginulo, juče toliko, dakle, ukupno to je toliko.
Baš kao što se sećam i da sam se brinula za moju sestru od ujaka koja je imala samo dve godine i verovatno nije imala predstavu o tome šta se dešava. Ja sam, naravno, bila odrasla, pa sam se zato brinula za nju.

Pamtim tih 78 dana bombardovanja kao lep školski raspust, sa povremenim nestajanjem struje i glasnim udarima i fijucima iznad glava.
Možda to zvuči surovo, ali srećna sam što je tako. Što to pamtim kao lep period, na ličnom planu, jer smo bili tu, bili smo zajedno... Pamtim to kao relativno bezbrižne dane, samo zahvaljujući roditeljima koji su uspeli da me očuvaju.

Odrastam i iz godine u godinu, svakog 24. marta shvatam koliko je to bilo užasno.
Shvatam da je u televiziji mogao da pogine naš dobar prijatelj.
Shvatam da je mnogo ljudi nestalo, da je nestalo dece i mladih.
Shvatam da nas neki ljudi baš ne vole i da su nam zato to sve uradili.
Shvatam i da to sve može da se ponovi, ma koliko se neki trudili da nam objasne kako je to nemoguće.

Shvatam sad i da taj period pamtim kao lep zato što smo bili složni. Bili smo zajedno, svi, bez obzira na sve. Pričali smo, savetovali se, bili smo jedni uz druge - kao nikada do tad. I kao nikada posle toga.

E, to je ono poražavajuće.
Umesto da izvučemo neku pouku, mi guramo svoje.
Delimo se po nacionalnostima, veroispovestima, seksualnoj opredeljenosti, političkim shvatanjima, godištu, klubu za koji navijamo...
Mi smo, verujem, svetski prvaci u podelama.
Ako treba, možemo da ih izmislimo barem tristotinak u nekoliko minuta.
Ako treba, podelićemo se prema tome ko je kod kog mobilnog operatera, pa ćemo da se svađamo i bijemo da bismo dokazali da li je jači Telenor ili Telekom ili Vip ili ko god.

Sve mi možemo, osim da se složimo.
Za to nam je potrebna žestoka katastrofa.

E, to nam, braćo, ne valja.

1 komentar:

  1. Već sam osmislio šta ću da napišem, a onda vidim da si ti sličnu poentu već i sama napisala na kraju. Svi ljudi koje poznajem (mislim tu na neke naše generacije) to bombardovanje pamte kao jedan od možda najlepših perioda u svom životu. Kako je našim roditeljima bilo, to samo možemo da pretpostavimo. Uglavnom, ako ništa drugo, činjenica da smo tada svi bili tako složni i da nam je u sred rata bilo tako lepo dokazuje koliko smo naopak narod. Zaista nam treba žešća katastrofa da bismo mogli da se složimo ili živimo "normalno". Užas.

    OdgovoriIzbriši