Stranice

24. ožu 2015.

24. mart

Opet ona noć.

Imam 9 godina... Tata, mama i ja smo bolesni, pijemo antibiotike, niko nije u stanju po hleb da siđe. Tata telefonira, mama i ja gledamo Esmeraldu. Odjednom kreću sirene, a ja sam besna - Pink prekida epizodu u kritičnom trenutku, valjda je tad slepica trebalo da progleda. Ili tako nešto...
Mama pakuje u torbu ćebad, trenerke, vodu, keks, lekove i dokumenta. Zatrčava se na vrata i pita nas hoćemo li silaziti u sklonište. Tata me uzima za ruku, idemo u krevet i spavamo...





Mama radi preko dana. Narodno pozorište je bilo glavno psihičko sklonište tada, matine predstave su bile full posećene, karta je bila 1 din za Crveni krst. Tata ne radi, ne daju mu da ide na aerodrom. Ode do železničke stanice, prijavi se i onda dođe po mene pa se šetamo. Šetamo se po ceo dan, po celom gradu, nebitno da li je proglašena vazdušna opasnost. Kapiram da me je to sačuvalo, da zato nisam pukla.

Foto: razrednanastava.wordpress.com

Mama mi je nedavno ispričala, ja se toga ne sećam: U sred te katastrofe moja učiteljica je delila knjižice... Nismo je videli mesec i kusur. Moj drugar i ja smo se zatrčali na nju uplakani te se i ona rasplakala. Propustili smo Bajonetov koncert zbog NATO agresije.

Spavam... budi me zvonjava mobilnog telefona, u sred noći. Ne znam šta se dešava. Ujka zove da vidi da li smo dobro. Mama mi kaže: "Gađali su RTS, mila. Nastavi da spavaš."
Pitam je da li imamo Politiku - tada su stalno pičili crtane i dečije filmove... Kaže da imamo i ja istog trena tonem u san.

Nemamo struje. Jaka eksplozija. Zemljotres. Jaka eksplozija. Gađali Generalštab. Tata sutradan ide do železničke da se prijavi i tamo sa simsa uzima delić fasade Generalštaba i donosi mi. Čuvam to i dan danas.

Koncerti se održavaju svaki dan. Na Trgu Republike, na mostovima... ljudi smišljaju sve duhovitije i bolje transparente, nekako se u nesreći Srbi uvek snađu i ojačaju.

Nestaje struja. Nema je dva dana i još malo preko toga. Kuvamo klopu na plin a kafu na rakiju. Umire komšinica... Hitna pomoć nije stigla jer su u gužvi, ljudi ginu i umiru na sve strane. A tati je rođendan. Nije nam do slavlja.

Ne shvatam ja te političke igrarije. Neki tamo ljudi ne vole našeg predsednika pa nas ubijaju. Prilično glupavo, zar ne?

Tetka zove iz Italije na svaka dva dana, uplakana. Kaže, jako joj je teško - gleda snimke na TVu... Nama i nije strašno, samo gledamo leševe kako vise sa urušenih zgrada.

Poginula je i jedna mala devojčica. Milica Rakić. 17.4.1999. Veče... sedela je na noši u kupatilu dok joj je majka spremala krevet u susednoj sobi. Šrapneli su razbili prozor i pocepali zavesu. Tirani su pogodili vojni cilj - trogodišnju Milicu, malog anđela.


Sirene su prestale... A mi? Gde smo mi sad?


Nema komentara:

Objavi komentar