Stranice

11. lis 2015.

Podignimo stadion, izlečimo Srbiju!

Naša visokopoštovana (ili bolje reći precenjena) fudbalska reprezentacija tog 8. oktobra 2015. godine pobedila je reprezentaciju Albanije na meču u Elbasanu. Dva gola u zaustavnom vremenu (Kolarov, Ljajić) donela su pobedu koja nam neće doneti ama baš ništa, osim naslova koji proslavljaju "meč časti" i "duel života".



Novinar Blica, Žikica Babović, ukratko je predstavio dosadašnje uspehe naše reprezentacije, pozivajući istu da lupi neki šamar i da zgazi Albaniju:

"Pet godina reprezentacija Srbije konstantno donosi patnju svojim navijačima. Pet godina ekipa, čiji pojedinci igraju u najboljim evropskim klubovima, izopštena je iz fudbalskih zbivanja. Drugim rečima, imamo "ferari", a ćelave mu gume.

Propustila je ta ekipa tri velika takmičenja, dva evropska i jedno Svetsko prvenstvo, odigrala je 61 meč uz 24 pobede, 13 remija i 24 poraza, promenila je šest selektora, oduzeto joj je šest bodova u kvalifikacijama (tri zbog službenog poraza od Italije i tri posle “službene pobede” nad Albanijom), imala je dva žestoka prekida utakmica, stotine promenjenih fudbalera, stotine i stotine hiljada evra plaćenih za kazne, milione evra izgubljenih zbog neodlaska na velika takmičenja, poraze od znanih i neznanih…"

I tako, ubodoše naši ta dva slavna gola, što je nateralo ceo Balkan (a i dijasporu) da slavi, puca, pije i naše skupocene fuZbalere proglašava svecima.

Ne kažem da to nije bila zaista lepa pobeda, nakon albanske afere Dron u Beogradu, ali...

Istina je da nam je ta pobeda ipak nešto donela. Veliki jed i jad.

Zašto?

Zato što je dan kasnije premijer Aleksandar Vučić, u narodu poznatiji kao Vođa ili Jedan Čovek, rešio da poseti naše Orlove u Staroj Pazovi. Dobio je dres i loptu, da može i on da zaigra fudbal kad ode na godišnji odmor (na koji inače ne ide).
Bilo je tu simpatičnih pošalica, drugarskih pozdrava i podrške, ali svima nam je (mnogo više od zamišljanja Vučića kako pika fucu na male goliće) pažnju privukla izjava o izgradnji nacionalnog stadiona.

Premijer Vučić izjavio je da je vlast spremna da u naredne tri godine izdvoji čak 150 miliona evra kako bi se sagradio nacionalni stadion koji će primati 50 ili 60 hiljada ljudi.

Warsaw National Stadium before Germany - Italy, UEFA EURO 2012. - Foto: Joern Fehrmann / Wikipedia


Priznajem - i to je baš lepo, to će decu odvući od računara i vratiti ih sportu. Ili će, naprotiv, stvoriti nove generacije huligana koje će isti taj preskupi stadion lomiti i njegovim delovima hraniti policiju.

Lepo bi bilo imati nacionalni stadion, to bi, uz Beograd na vodi, bila svojevrsna turistička atrakcija.

Međutim, u sklopu akcije Upoznaj Srbiju, Letuj po Srbiji (sad i Jesenuj, što da ne), možemo videti još nekoliko znamenitih institucija u svoj njihovoj slavi i blagostanju.

Evo, narod po Fejsbuku već uveliko slavi taj potez gradnje stadiona naše nacije, postavljajući na tu društvenu mrežu slike fantastičnog stanja naših zdravstvenih ustanova:


Поклон разгледница другарима који планирају да улупају ненормалну кинту у неки нови стадион... Еј, стадион?!
Posted by Relja Obrenović on Saturday, 10 October 2015


Osim slika koje je postavio korisnik Relja Obrenović, možete i u komentarima videti još primera veličanstvenog srpskog zdravstva.

Možete li da pretpostavite kako je to kada vam je dete bolesno, pa majka mora sa detetom da bude u bolnici? Znate li kako je to kada se ta majka razboli od prljavštine u bolnici, jer u jedini toalet na spratu ne može da se uđe - pošto se izliva kanalizacija? Zamislite kako se oseća ta majka koja se razbolela da bi pomogla bolesnom detetu... Pa, verovatno bi joj bilo lakše da je u bolnici mogla da gleda neku utakmicu sa nacionalnog stadiona.

Dok se izdvaja 150 miliona evra za nacionalni stadion, pacijentima u bolnici se zidovi polako obrušavaju na glavu. Kao da vlasti ne ide u prilog da ljudi ozdrave, reći će neki cinici, sram ih bilo. Ono što, međutim, najviše boli na tim slikama jeste činjenica da za malterisanje zidova baš i ne treba baš mnogo novca... a da za pranje toaleta treba neuporedivo manje.

I dok nam bolnice propadaju, pregledi se zakazuju za novembar sledeće godine, a pacijenti motaju u vlažne čaršave pored razbijenih prozora - mi ćemo graditi stadion.

Ne daj Bože da te pare izdvojimo za decu koju lečimo SMS-ovima i dobrotvornim koncertima...
Ne daj Bože da nešto okrečimo, očistimo, popravimo i dovedemo u red...
Ne daj Bože da neko u vlasti sedne i razmisli kako zaista može da pomogne onima kojima je najgore...

Neka. Narod mora da shvati da će mu biti lakše ako gleda "Farmu" i "Parove", uz prenose utakmica sa nacionalnog stadiona.

Pa šta ako ti zid pada na glavu?
Pa šta ako jedeš najgori parizer i ako se tuširaš rđavom vodom iz rđave cevi u rđavoj kadi?
Pa šta ako ti se zdravstveno stanje pogorša zato što je prozor u sobi razbijen, a ti ležiš mokar jer nema čiste i suve posteljine?

Zar je to bitan? Zar si TI bitan?

Ne.

Bitne su pune tribine ludih navijača.

I što pre to shvatimo, biće nam lakše da nešto učinimo po tom pitanju. Ili da se podignemo i izborimo sami za sebe... Ili da odemo i zauvek zalupimo vrata.

Do tada nam preostaje samo jedno:da podržimo život.




PS. - Divni ljudi pre neku godinu ispevaše pesmu koja preti da nam postane himna uskoro. Budite tako divni pa poslušajte i sami... "Pesma nam se ori, dok nam kuća gori":





Nema komentara:

Objavi komentar